„Замислите како је феноменално да не зависите ни од кога, само имате то бело платно, које је закон, све може на њему да се деси“ – рекла Ана Капор, једна од најпознатијих српских сликарки, која после излагања широм света по први пут своје радове приказала и у Мађарској. Ана Капор и њен супруг, сликар Владимир Пајевић, поводом отварања заједничке изложбе у Будимпешти, искористили су прилику да посете и Српски културни центар, са којим је предвиђена и будућа сарадња.

 

Одакле потиче идеја да излажете у Будимпешти?

Галериста Коллер галерије је видео моју и Владимирову изложбу у Италији и пожелео је да те наше слике прикаже и у Мађарској. Пошто смо чули да његова галерија има и међународну репутацију, да је врло добра и угледна, прихватили смо његов позив. Ово је први пут како сам у Мађарској, тако да сам свакако хтела да посетим и Културни и документациони центар Срба у Мађарској, да се договоримо и за неке будуће заједничке манифестације, приређене у Будимпешти.

Са Вашим мужем сте већ имали низ заједничких изложби, а много пута и стварате заједно. Исте ствари Вас и инспиришу?

У суштини нас инспиришу исте ствари, иако је наше сликартсво потпуно различито. Док ја имам потребу да прикажем идеалну архитектуру у једном идеалном пејсажу, дотле на Владиним радовима може се приметити да је цео његов живот чежња за двориштем у којем је одрастао. На његовим сликама је природа – која је потпуно неконтролисана и дивља – надвладала архитектуру, док је на мојим сликама баш обрнуто. Влада и ја смо изузетно фигуративне оријентације, техника нам је веома класична, али мислим да ипак имамо два различита света, који се лепо, на добар начин допуњују.

На Вашим сликама се примећује једна стална потрага за идеалом…

Циљ уметника је да тражи идеалну слику. Ја тражим слику која ће бити место мира, тишине, равнотеже, место где бих пожелела да се нађем. Покушавам да створим простор који буди ове емоције. То је стална потрага за неким заустављеним тренутком и у том смислу за моје слике често говоре да имају и метафизичку компоненту.

Ми, уметници смо на неки начин привилеговани, пошто и живимо у овом идеалном простору, који је паралелни свет са правим. У нашој уметности покушавамо да покажемо и другим људима свет на начин којим га ми доживљавамо – што је и суштина ликовног језика.

Изложба носи наслов Мистична путовања; Ваше прво велико путовање се веже уз Рим – шта сте добили од њега?

Од Рима сам првог дана, како сам стигла добила мужа и од тада – већ 30 година – смо заједно. За моје сликарство је веома битно то што живим у Италији, пре свега у Риму, који има специфично светло. Друга ствар, да сам ја увек била везана за ренесансу, за рану ренесансу, тако да је на неки начин и било логично да дођем. Сигурно не бих тако сликала да сам негде другде.

Које су Ваше визије за будућност?

Никад не размишљам много унапред. Надам се да ће ми надаље чинити задовољство да сликам. Све док је то тако и моје слике ће имати свој пут, пошто у уметности нема блефа. Ако радите са ентузијазмом, то се види и то публика осети. Ја сам одувек сликала, још сам почела као дете у татином атељеу. Од своје треће године никад нисам престала да стварам, моје цртеже ја тата сачувао, имам слике које сам урадила као беба. То је једина ствар, коју никада нисам прекинула и незнам како бих живела без тога. То је по мени диван посао, један од најлепших, који постоји. Замислите како је феноменално, да на зависите ни од кога, само имате то бело платно, које је закон, све може на њему да се деси.